Poezija

Nemoj da mi uputi vie
nijedan pogled,
ak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene pie
i tiho, neujno urezuje tvoje ime
u neke moje jo neroene rime
ute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponaaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao to si do sada umeo
nastavi da gleda kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopte da me gleda,
zaboravi me.
Potroi svoje poglede na one druge,
na one to znaju da se kikou,
da od svega naprave vanu temu,
na one izgubljene u beskraju
to ne znaju za samou,
na one to se trude
da uvek nose minku,
na one kojih se sve tie
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge prie.

Nemoj da mi uputi vie
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliu da u tom novom jo neto pie
i bojim se, izazvau podsmeh
kod onih kojih se sve tie...
U meni se rodi i osta
elja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemogue preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada vie
da mi poklonis nijednog smeka.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strano se bojim
da je tvoj osmeh samo greka.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje e znati da ga vrate,
onima koje ne vole ekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmiljanja,
a da ga prime jo manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo ezne da izleti,
predugo plete arene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge eme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu re,
ak i ako to eli.
Sve rei mogu da imaju i drugo lice,
i ta ako ti to prekasno shvati
i poeli da ih vrati
i priuva za neku drugu zgodu
kad vidi ta u mojim oima pie,
pa se sneveseli,
a ve je kasno, ve si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi rei ni jednu re vie,
bojim se da e i moje rei da poteku
izazvane tvojim
pa e da se sliju u monu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da e iz mene bujica da provali,
da mi nee biti dovoljno sve vreme u naem veku
da iskaem sve to smo do sad otutali.

Neka tvoje rei odu na tamo neke
oima blizu
a mislima daleke,
na one to imaju raspletene kose,
to uvek sluaju ali retko uju,
na one to se oblae u Rimu i Parizu,
na one kojima je vano ta e da obuku
i ta e da nose,
na one to se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj rei,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strano se bojim
da nee nita da me sprei
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkai i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreu i tuge.
Zato te molim, najlepe molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve u moi da prebolim
jer ja nisam i nikad neu
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me trai,
ak i ako se osmeli
pa to poeli,
ak i ako se na to odvai.
ak i ako ti konano sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti prua more tiine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me trai,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipoto nedaj.
Ja se neizvesnosti vie ne bojim
ali bih radije da pourim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potrai one neke druge
koje su svikle
da nose tikle,
koje samo sa debelim slojem minke postoje,
koje jo uvek ispredaju prazne prie,
koje se jo uvek utrkuju da sve vide i uju,
koje nose samo uzdune pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne priaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne trai
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo pare istine u lai,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sainjena.

Bojim se, strano se bojim
ako me nae
da emo zajedno da poteemo istom snagom,
istom silinom,
istom estinom,
i da u poeti da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudie moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi e da dobiju lice
i da ostvare elje daleke.
Ali, ta je sve to?
Sve e to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve to jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nae,
ako me nikada ne nae,
ja u imati tebe i ti e imati mene
odavde pa do venosti, zauvek,
bez poetka i bez kraja.